Даме и господо, о штрајку просветних радника говорили смо на некој од ранијих конференција, као и о питањима која постављају и о чему говоре родитељи школске деце.
Наши грађани имају различите реакције: од разумевања до потпуног негирања њихових аргумената и разлога за протест. Неки сматрају да и онако нису радили више од пола сата, неки да имају велики распуст а честе паузе, да имају екскурзије и школе у природи што намећу родитељима са дупло мањом платом, неки сматрају да је држава већ попустила одавно тако што и за 10% радног времена уплаћује пензијско осигурање 100%, неки мисле да држава не треба да додатно плаћа у свакој школи председника синдиката тако да поједини имају већу плату од директора – све ово су различита мишљења грађана и могу се чути на сваком кораку када се о штрајку говори. Неки, опет, кажу да има много незапослених професора који чекају више година, а када се запосле одмах штрајкују. Није баш нормално.
Ученици трпе пресију предавања и евентуалне надокнаде предавања, добрим ученицима је пренапорно; родитељи осмака и матураната су веома забринути за будући живот своје деце и даље школовање.
Руководства синдиката и Министарства преговарају. Већина директора школа као да помажу штрајкачима, а држава их је поставила. То није у реду.
А, да ли је у реду да они радници који желе да раде нормално, пишу писани захтев?
И самим тим у подређеном су положају.
Сада родитељи озбиљно говоре и о томе да се организују и неко време не пуштају децу у школу, шта би била радикална реакција, кажу, зашто Министарство плаћа председнике синдиката, (а сви добијају додатак), зашто се не финансирају из средстава синдикалних чланарина, јер је то разлика између штрајкача и његовог председника кажу – зашто директори не организују да се звони на 45 минута и тиме омогуће да раде они који желе, а има их много више него што их синдикати приказују, аутобуски превоз је прилагођен школском распореду, па деца лутају у међувремену – одлазе у коцкарнице и они што никада до сада нису ушли, те су васпитање и безбедност деце угрожени; неке разредне старешине и наставници зову родитеље да децу не шаљу у школу. Зашто се не изјашњавају школски одбори о свему овоме?
Неће деца више да иду на улице и колоне за њих као раније.
ГО СНС тражи поново од свих директора да организују рад тако што ће се звонити за крај часова на 45 минута (а не на 30о) и тако да се омогући професорима нормалан рад.
Верујемо да ће већина просветних радника ово прихватити и да ће штрајкаче кодекс образовања и рада повући да се врате раду и мирно погледају деци у очи.
Посао просветних радника је врло одговоран и тежак за оне који га савесно обављају, али је и леп. Већина ученика и младих памти школу по знању које су добили, али и по професорима.
