Dame i gospodo, o štrajku prosvetnih radnika govorili smo na nekoj od ranijih konferencija, kao i o pitanjima koja postavljaju i o čemu govore roditelji školske dece.
Naši građani imaju različite reakcije: od razumevanja do potpunog negiranja njihovih argumenata i razloga za protest. Neki smatraju da i onako nisu radili više od pola sata, neki da imaju veliki raspust a česte pauze, da imaju ekskurzije i škole u prirodi što nameću roditeljima sa duplo manjom platom, neki smatraju da je država već popustila odavno tako što i za 10% radnog vremena uplaćuje penzijsko osiguranje 100%, neki misle da država ne treba da dodatno plaća u svakoj školi predsednika sindikata tako da pojedini imaju veću platu od direktora – sve ovo su različita mišljenja građana i mogu se čuti na svakom koraku kada se o štrajku govori. Neki, opet, kažu da ima mnogo nezaposlenih profesora koji čekaju više godina, a kada se zaposle odmah štrajkuju. Nije baš normalno.
Učenici trpe presiju predavanja i eventualne nadoknade predavanja, dobrim učenicima je prenaporno; roditelji osmaka i maturanata su veoma zabrinuti za budući život svoje dece i dalje školovanje.
Rukovodstva sindikata i Ministarstva pregovaraju. Većina direktora škola kao da pomažu štrajkačima, a država ih je postavila. To nije u redu.
A, da li je u redu da oni radnici koji žele da rade normalno, pišu pisani zahtev?
I samim tim u podređenom su položaju.
Sada roditelji ozbiljno govore i o tome da se organizuju i neko vreme ne puštaju decu u školu, šta bi bila radikalna reakcija, kažu, zašto Ministarstvo plaća predsednike sindikata, (a svi dobijaju dodatak), zašto se ne finansiraju iz sredstava sindikalnih članarina, jer je to razlika između štrajkača i njegovog predsednika kažu – zašto direktori ne organizuju da se zvoni na 45 minuta i time omoguće da rade oni koji žele, a ima ih mnogo više nego što ih sindikati prikazuju, autobuski prevoz je prilagođen školskom rasporedu, pa deca lutaju u međuvremenu – odlaze u kockarnice i oni što nikada do sada nisu ušli, te su vaspitanje i bezbednost dece ugroženi; neke razredne starešine i nastavnici zovu roditelje da decu ne šalju u školu. Zašto se ne izjašnjavaju školski odbori o svemu ovome?
Neće deca više da idu na ulice i kolone za njih kao ranije.
GO SNS traži ponovo od svih direktora da organizuju rad tako što će se zvoniti za kraj časova na 45 minuta (a ne na 30o) i tako da se omogući profesorima normalan rad.
Verujemo da će većina prosvetnih radnika ovo prihvatiti i da će štrajkače kodeks obrazovanja i rada povući da se vrate radu i mirno pogledaju deci u oči.
Posao prosvetnih radnika je vrlo odgovoran i težak za one koji ga savesno obavljaju, ali je i lep. Većina učenika i mladih pamti školu po znanju koje su dobili, ali i po profesorima.
