На данашњој конференцији говорићемо о заштити права жена и родној равноправности.
Повод за ову тему су немили догађаји који су обележили почетак ове године, дакле, реч је о кривичном делу насиље у породици са трагичним исходом а жртва је још једна жена.
Ово наглашавамо јер према статистичким подацима у протеклој години убијене су 22 жене као жртве породичног или партнерског насиља (што је свакако мање него ранијих година) али и даље велики проблем са којим се суочавамо.
Насиље над женама је друштевена појава која поред тога што погађа жртву насиља изузетно штетно делује и на сваког члана породице као сведока насиља а норочито децу.
О овом проблему се не сме ћутати.
Ово је сложен проблем који захтева ангажовање целокупне друштвене заједнице тј.свих релевантних чинилаца.
У то име обратиће вам се наша народна посланица и председница Савета за родну равноправност др. Драгана Баришић
Насиље над женама је сваки чин против женине воље, а који је угрожава психички, физички, сексуално или економски.
Насиљу у породици изложене су жене како у урбаним, тако и у руралним срединама, свих старосних и образовних категорија, друштвених слојева и породичног статуса, док је профил починилаца насиља разноврстан.
Насилно понашање својствено је незрелим особама које су неспособне да се искажу на други начин. Млади агресију доживљавају као одраз моћи и супериорности, начин превладавања фрустрација и преживљавања. Насиље се објашњава теоријом моћи и контроле, а поменута запажања базирана су на искуству великог броја жена, жртава насиља у породици.
Одређен профил насилника не постоји јер он може доћи из било које сфере живота, као и сама жртва, и његове карактеристике су следеће: ниско самопоштовање, несигурност, агресивност, а често и зависност од алкохола и дроге. Насилник одбија да прихвати одговорност за своје понашање и углавном увек има неко оправдање.
КАКО ПРЕПОЗНАТИ НАСИЛНИКА?
Насилник често не изгледа ни поремећено ни насилно. Делује мирно, сталожено и стабилно. Овакав мушкарац најчешће је изузетно манипулативан и врло успешан у прикривању своје патологије. Он нарушава самопоуздање других тако што вређа, понижава, склон је грубостима, прети и има испаде беса. Испољава посесивно и контролишуће понашање, континуирано проверава, забрањује комуникацију са пријатељима и родитељима, ограничава кретање, а ово нису знаци љубави, већ начин да он постигне апсолутну контролу.
КАКВО МОЖЕ БИТИ НАСИЉЕ?
Породично насиље одвија се кроз различите видове психичког, физичког, сексуалног и економског малтретирања, део је свакодневице многих жена, далеко више него што се претпоставља у јавности. Насиље често траје дуги низ година, скривено од погледа околине, а оставља тешке емотивне и здравствене последице на жртву, као и на остале укућане, поготово децу.
Свака друга жена у Србији у једном тренутку била је жртва неког вида насиља у породици (физичког, психичког, сексуалног, економског). Жртве су најчешће жене и девојчице, а насилници су мушкарци у преко 94 одсто случајева, углавном мужеви и невенчани партнери.
ШТА ДОПРИНОСИ ОВОМ ПРОБЛЕМУ?
Обично свако друштво подстиче тезу да је породица приватна ствар. Међутим, овим ставом се насиље у породици прећуткује, и они који у породици имају мање моћи, а то су жене и деца, онда губе могућност да имају подршку да изађу из насиља. Мушкарци су научени да доминирају у породици, а понекад или често то раде насилно. Деца која одрастају у ситуацији насиља касније не познају други вид комуникације.
Најчешћи облик породичног насиља је психичко, иза кога следе физичко, економско и сексуално насиље. Једна трећина жена истовремено је изложена комбинацији различитих форми насиља.
ЖРТВЕ УГЛАВНОМ ЋУТЕ И ТРПЕ
Жртве психичког насиља трпе различите врсте потчињавања, понижавања, омаловажавања и застрашивања, а његове последице су вишеструке. Поражавајућа је чињеница да жртве, чак и ако задобију телесне повреде, углавном избегавају да пријаве насиље. Разлог томе најчешће је страх од насилника и стид од реакција околине, док поједине наводе како нису знале коме да се обрате или нису имале здравствено осигурање. Мали је број жртава које су се обратиле лекару, при чему им је у највећем броју случајева указана само медицинска помоћ, а тек у 22 одсто случајева лекари су пријавили насиље полицији. Жене се за помоћ у преко 66 одсто случајева обраћају родитељима или рођацима, а свега 14 одсто Центру за социјални рад.
Центри за социјални рад углавном нуде правну помоћ и савет, као и могућност за разговор и подршку, а у врло малом броју случајева понуде смештај у Сигурној кући и обавесте полицију. С обзиром на веома мали број пријава насиља, тек 1 одсто случајева заврши пред судом.
Насиље у породици у Србији представља велики проблем. Породица која би требало да пружа заштиту и уточиште многима представља место патње и омаловажавања, а често је жртвама насиља угрожено и здравље или им је живот доведен у питање. Неопходно је још доста рада у области пружања помоћи и подршке особама које су претрпеле насиље у породици како би оне полако почеле да стичу поверење и како би се без страха и стида обратиле институцијама и организацијама које пружају помоћ жртвама породичног насиља.
Овом приликом желела сам да пошаљем поруку, као жена, као мајка, као чланица парламента, поруку јавности да смо ми свесни да су дискриминација и насиље огроман проблем и да је наш задатак да што сложније и што гласније говоримо о томе, као и о недавно усвојеној Конвенцији, све док је не спроведемо и не имплементирамо у јавности. Ушли смо у ту велику светску и европску породицу земаља у којима се штите људска права, сматрам да требамо искористити шансу на најбољи могући начин.
Наш град је недавно потписао Европску повељу и тиме се јавно обавезао да ће уважавати принципе родне равноправности, и да ће у року од 2 године развити и усвојити Локални акциони план унапређења положаја жена и родне равноправности у нашем друштву.
Када се говори о насиљу, пре свега о борби против сваког вида насиља, несумњиво је да је реч о теми која треба да буде светиња, и да би сви, без обзира на страначку припадност, требали послати поруку да смо против сваког вида дискриминације и насиља, не само над женама, него против насиља у нашем друштву.
Нека више ниједна жена, ниједно дете, да више никада нико не буде изложен било ком виду дискриминације и насиља.
Порука суграђанкама, порука свима онима који су изложени било ком виду насиља:
– изађите из ћутања, јер вас ћутање неће спасити, а насилник профитира на вашем ћутању и то му даје слободу да настави са насиљем;
-верујте себи, вреднујте себе и огроман рад који сте уложиле у децу и породицу;
-волите себе, дајте себи простор и време, нађите мрежу подршке;
-донесите одлуку, јер излажење из ситуације насиља је дуг процес са радосним крајем. Он започиње одлуком и упорношћу;
-пријавите насиље полицији. То је велики корак, јер се насилнику даје до знања да има неко моћнији од њега, и да је насиље злочин.
ЗА НАСИЉЕ НАД ЖЕНАМА НЕМА ОПРАВДАЊА, НАСИЉЕ НАД ЖЕНАМА ЈЕ ЗЛОЧИН!
