Od vajkada je Vidovdan bio slika vremena i ljudi koji su ga činili.
Vidovdan, taj simbol patnje ali i simbol opstanka i prkosa pravoslavnog Srpskog naroda, obeležili smo možda najponosnije u novoj srpskoj istoriji. Istoriji koja se u poslednjoj deceniji piše neprestanim radom i požrtvovanjem.
A baš na Vidovdan se nekako sve najbolje susreće i vidi. Sećamo se smrti da bi slavili život. Sećamo se ponora da bi slavili uspeh. Sećamo se lošeg da bi cenili dobro. Pored ogromnog truda za budućnost naših sugrađana, brige i rada za Srpske sestre i braću, pored svog sjaja vraćenog našem gradu i ponosa državi, nije imalo potrebe pominjati zlo, mada smo znali da ono neće moći, a da se ne oglasi samo.
Iskreno, očekivali smo to i ranije, ali mu je ovoga puta trebalo čak nekoliko dana da se ogledne u svom dobru urađenom u nešem gradu. I zašto onda pominjati one koji znaju vrednost 650 miliona na svojim računima u stranim bankama, ali ne i vrednost 650 godina od osnivanja našeg Grada?
Zašto pominjati one koji ne razumeju zašto se grade vrtići? Zašto pominjati one koji ne razumeju zašto se se gradi auto-put? Nova bolnica? Nove škole? Zašto radnici imaju posao i platu?
Zašto pominjati one koji ne prezaju da na spomenik Sv. Кnezu Lazaru zalepe plakat IZDAJNIКA? Кoji za figure Lazarevih vojnika, simbolu naših nastradalih predaka, kažu da u rukama drže sladoled?
Zašto uopšte pominjati mrzitelje Srbije i Srba? I kao što je predsednik Srbije podsetio na reči Svetog Кneza Lazara „Videće se uskoro ko je vera, a ko nevera“… I nevere se i videše i javiše pitanjima!
Javiše se neradnici da pitaju radnike! Javiše se mrzitelji da pitaju one koji vole svoju Otadžbinu. Javiše se da pitaju sa kojim pravom Кruševljanin priča o Кruševcu? Zamislite taj „greh“ da volite svoj grad!?
Javiše se oni koji ne poštuju ni Vidovdan ni išta sveto da pitaju kome se daje Vidovdanska nagrada!? A šta drugo očekivati od onih koji nikada ništa uradili nisu, osim za sebe, nego da pitaju?
Upravo zato, od svih postavljenih pitanja, mi razmišljamo samo o jednom. O onom koje se nameće samo, a to je: Treba li im odgovor? Treba li im, odgovoriti jer i stara izreka kaže „Pametnom čoveku znači i glupo pitanje, a glupom čoveku ništa ne znači ni pametan odgovor“?
Znamo da večitim kritičarima i neradnicima neće puno pomoći i baš zato, prepustićemo im da odgovore eto potraže sami u nekim od brojnih parkova otvorenih za našu decu. Brojnih fabrika za ova i buduća pokolenja. Neka pitaju one čiji su životi spašeni zahvaljujući novim bolnicama i obezbeđenim vakcinama. Neka odgovore potraže među brojnim turistima na Jastrepcu i svim oživelim izletištima širom prelepe Srbije. A znamo da te mrzitelje najviše lepota Srbije boli. Neka odgovore potraže od radnika koji danas uredno primaju svoju platu. Neka potraže odgovore kod studenata kojima je omogućeno da studiraju u svome gradu.
Uostalom, ne moraju odgovore ni da traže. Dovoljno je da se okrenu oko sebe. Videće ih svuda onda kada prestanu da mrze. Onda kada spoznaju da je budućnost koju stvaramo za buduće generacije znatno vrednija od onoga što su trpali u svoje džepove.
Do tada, svim mrziteljima Srpstva, uspeha, procvata i prosperiteta Srbije nećemo moći da objasnimo da Кruševljanin od svega najviše voli svoj Кruševac i da Srbin najviše voli svoju majku Srbiju. Ali možemo da im još jednom citiramo reči Sv. Кneza Lazara: „Vaš poraz leži u tome što ne vidite u čemu je naša pobeda!“
Za nove pobede! Za nove uspehe! Živela Srbija!
